micamaca: S C E N A R I O

micamaca: S C E N A R I O:     Gospodin Adamović bio je čovek reda i tradicije. Svako pre podne je išao do omiljenih kafića (nekada su ih nazivali kafane, restorani, ...

S C E N A R I O

    Gospodin Adamović bio je čovek reda i tradicije. Svako pre podne je išao do omiljenih kafića (nekada su ih nazivali kafane, restorani, bifea...) u kojima bi popio kapućino i pročitao dnevne novine. A kafići su bili strateški raspoređeni na putu koji je morao da bude dug tri do četiri kilometara najlak hoda.
    Beše tako godinama sve do instaliranja liberalnog kapitalizma na srpski način. Taj srpski način  podrazumevao je oporezivanje (dranje) malog preduzetnika do tačke usijanja (likvidacije), "normalno" oni koji su vlastodršcima davali reket, ostajali su pošteđeni.
    Malo po malo, bez obzira na tvrdnje da nam nikada nije bilo bolje, nestajale su trgovine, kafići, poslastičarnice, pekare, itd.itd. Čak je takva sudbina zadesila i krupnije, nepovlašćene (lako je pogoditi zbog čega), grupacije novokomponovanih kapitalista.
    Omiljeni lanac kafića nakon višemesečnog tavorenja prodat je nekome koji će na tim odličnim lokacijama otvoriti ko zna šta, i ko zna s kakvim ponudama... Gospodin Adamović je bio pogođen pravo u srce.
    Sledila je grozničava potraga za kakvim-takvim mestom gde se mogao popiti iole pristojan kapućino. Jedno od takvih je bio novootvoreni kafić nadomak Slavije. Pretenciozno zamišljen, čak na sprat sa prozorima od poda do tavanice, sa pogledom na ograđeni plac s preke strane, a sve to tridesetak metara od rupe gde je nekada bio pokopan prvi srpski socijalista Dimitrije Tucović, a onda uklonjen, čak su mu spalili ostatke za svaki slučaj da se ne povampiri, a na mestu spomenika trebalo je da nikne pevajuća fontana kako bi pristalicama sadašnjih gulikoža i ostaloj tvrdovratoj masi priuštili muziku namesto hleba.
    Od nameštaja, u tom kafiću, mali stočići sa po dve, tri stolice, zavaljeni trosedi, četvorosedi, polumračni čoškovi pogodni za poverljiva šaputanja. Ponuda kofeinskih napitaka impresivna, kolumbijske brazilske.., imali su čak i onu čuvenu kafu kopi luvak, koja se dobijala od rakunskomačjeg izmeta, jer su te živuljke cibetke poreklom iz Indonezije zobale najbolja zrna kafe pa ih natopljene želudačnim sokovima izbacivale, a Indonežani sušili, i radoznalim turistima priuštili nov napitak koji se ubrzo pročuo na svim kontinentima.
    Normalno gospodin Adamović je odmah testirao kopi luvak i zaključio da je jaka, dobra, ali nije mogla da zameni kapućino. A kapućino ovde nije bio loš, čak naprotiv; nažalost u maloj šolji, što je bio neoprostivi greh. Beše u tom kafiću još jedna manjkavost-toalet. Ko zna šta je arhitekta unutrašnjeg enterijera nameravao pa je tavanicu ostavio neobrađenu, čak su i zidovi bili u istom neobrađenom stanju; to je i nekako moglo da prođe u samom lokalu, ali u toaletu iako su lavabo i wc šolja bili veoma pristojni, betonska, neobrađena tavanica  u kompletu sa betonskim zidovima prevučenim tapetama s motivom starih požutelih novina, davali su utisam da ste u nekom staničnom klozetu devedesetih godina prošlog veka na potezu Beograd-Sofija. Gospodin Adamoviću preselo bi svako "olakšavanje".
    Na sve to nadovezivao se još jedan gaf, srpski rečeno bezočna krađa. Pre nepunih dva meseca plaćajući dva kapućina dao je novčanicu od dve hiljade, pa došavši kući otkrio da mu fali cela hiljadarka. Vratio se na mesto "zločina" i baš taj momak koji mu je zabašurio kusur bio je na poslu. Usledilo je nemušto izvinjenje u stilu-kao zabrojao se, i tako mu se omaklo. A onda da nema danas da mu vrati kusur jer je potrošio svoju trećinu lopovluka koji je delio sa kolegom i šankerom. Nije bio lenj gospodin Adamović pa je sutradan ponovo došao u kafić, dežuran je bio neki novi kelner, koji mu je vidno nevoljan dao hiljadu dinara.
    Od onda je izbegavao to mesto, sve do danas. Proleće beogradsko čas toplo-čas hladno, prepodnevna sumornost, smrznut u nekoj lakoj jakni, nekako se dovukao do kafića gde je bio prevaren, bezočno pokraden. S glavom uvučenom u ramena ušao je unutra i nastavio stepenicama na sprat. Rukohvat je i dalje bio nedostupan jer su duž njega bile smeštene saksije  sa nekakvim biljkama. Gore skoro sva bolja mesta zauzeta, čak i onaj stočić uz prozor od poda do tavanice, sa pogledom na hotel u izgradnji. Sadašnji premijer pre godinu i kusur dana u toku jedne od do sada tri, četiri predizborne kampanje  u četiri godine vladavine, svečano je presecajući vrpcu novog gradilišta objavio da će hotel biti sigurno biti sagrađen do te, e sad koje baš godine đavo će ga znati.
    Neki muškarac je sedeo za tim stočićem uz prozor, okrenut licem ka sali. Gospodin Adamović je progunđa.., sebi u bradu, i taman kada je hteo da se smesti za neki drugi slobodan stočić, taj neznanac mu je druželjubivo mahnuo, čak se i pridigao pozivajući ga da mu se pridruži. Prišavši bliže, na drugi pogled je prepoznao Jovu Baksuza, čoveka koji je u životu pokušavao sve i svašta, i baš svaki poduhvat se završavao totalnim krahom.
    Rukovali su se, od nekuda je iskrsnuo onaj kelner-lopuža, odmah ga je prepoznao upitavši da li hoće uobičajeno, i ne sačekavši odgovor, nestao. Muškarci su se upustili u neobaveznu konverzaciju, dodirnuli su aktuelne teme, pomenuli dosadašnje izbore i nepodopštine koje su ih pratile, dotakli i opštu bedu i propadanje. Jova Baksuz je s uzdahom priznao da je ostao bez zaposlenja, suočen sa skorom likvidacijom firme  prihvatio je otpremninu od hiljaduitristotine evra, i sa neisplaćenih sedam mesečnih dohodaka otišao u Nacionalnu službu za zapošljavanje, upisao se u registar nezaposlenih, s obavezom da se svakih tri meseca javlja sve dok ne stekne uslov za penzionisanje. Srećom nasledio je jednosoban stan od preminulog ujaka, gospođa Jula-njegova verna družica u zlu više nego u dobru-imala je garsonjeru svojedobno dobijenu od oca, pa su tako životarili od dve najamnine jer je i Jula na isti način dobila šut-kartu.
    Gospodin Adamović je zapalio lulu, srknuo prvi gutljaj kapućina strpljivo slušajući Jovinu ispovest. S pogledom na hotel još uvek u izgradnji, u toplom skoro je zadremao, kada ga je nešto što je čuo prenulo i skoro zaprepastilo.
    "I tako od pusta vremena počeo sam da piskaram malo, po malo. Nisu to neka velika dela, već kraće forme o savremenim događanjima koje pretačem u blogove, pa objavljujem na društvenim mrežama, na tviteru sam poprilično aktivan, šerujem, lajkujem, tu i tamo škljocnem ovekovečujući neku zgradu, psa, mačku"...
    "Baš mi je drago to što čujem", umetnuo se u pauzu gospodin Adamović,"ne da se još naša generacija, gadna su ovo vremena i svako koliko može treba da uzme učešća u prosvećivanju ovog nepromišljenog naroda"!
   "To, tako i ja mislim, samo.., pre neki dan napisah nešto, a kako obično biva pokazah to mojoj Juli, ona pročita te poče da kukinja, nemoj to da objavljuješ moj Jovane, zaglavićeš u apsanu pod stare dane, gde tako reumatičnog da te iza rešetaka gledam, ne mogavši da ti pomognem. Štrecnuh se i zamislih, Jula je uvek imala dobar predosećaj, koliko puta me je opominjala kada bih započinjao neki novi poduhvat, koji se, ma znaš to i sam, završavao totalnih krahom. Evo sedim u ovom bircuzu već čitav sat, pokušavam da nešto izmozgam,a onda se ti niotkuda stvori, ma kao božiji znak"!
    "Ja znak", zaprepasti se gospodin Adamović,"šta pričaš čoveče"?
    "Ma treba mi prijateljski savet od nekoga u koga imam poverenje, daću ti moj rukopis, pročitaj ga i iskreno mi reci valja li, ili ne", od nekuda izvuče poveću aktn-tašnu, zavuče ruku skoro do lakta, pa izvuče pregršt papira,"pogledaj, presudi, pa da se sutra ovde vidimo u isto vreme"!
    Priteran u ćošak gospodin Adamović prihvati rukopis, iskosa proceni daje to do desetak  ispisanih listova  odštampanih na štampaču. Proboraviše još oko pola sata u nevezanom razgovoru, pa kud koji.
    Prilazeći nagrđenoj Slaviji gospodin Adamović se priseti da je njegova gospođa najavila za ručak sarmicu od zelja sa pravim domaćim ovčijim kiselim mlekom, voda mu pljusnu na usta, pa se prvim trolejbusom ustremi ka kući.
    Odmah nakon ručka se premesti u deo za umno delanje u dnevnoj sobi, sede za pisaći sto i zadubi se u čitanje.. Nakon desetak minuta pojavi se sa kafom gospođa Adamović i stavivši je sa leve strane muža, radoznalo se zagleda u štivo pred njim.
    "Ma u onoj lopovskoj jazbini nadomak Slavije sretoh Jovu Baksuza, znaš Jovu Baksuza, napisao kako veli nešto škakljivo, pa me zamoli da prosudim da li je za objavljivanje, ili nije"!
    Ona slegnu ramenima pa odlazeći poče da šapuće sebi u nedra.., gospodin Adamović tačno znao i šta: "izigravaju skojevce u ovim godinama, a navući će samo sebi i svojima bedu na vrat"!
    "E samo da znaš, nismo mi još za bacanje, možemo mi još da zagritemo, i još da zapaprimo", pri poslednjim rečima se čisto zagrizao za jezik, jer je istog momenta stigao brzometni odgovor.
    "Da zapaprite znate, da zagrizete teško da možete sa reumatičnim vilicama i izlizanim kutnjacima"!
    Sa gospođom Jovanović se ne treba nadmetati u rečitosti, jalov je to posao koji se uvek završavao  totalnom predajom gospodina Adamovića. Teško i pritajeno odhuknuvši vratio se na prvu stranu Jovinog rukopisa, a na njoj, sa proredom je bilo napisano:
                                                     S C E N A R I O
                                               PRVI I POSLEDNJI ČIN
    Deo grada nekad u davnini nazvan Slavujev potok, u kojem su se ondašnji graditelji potrudili da stvore i izgrade poprilično prijatan deo grada, a u današnjem  dobu jedno od socijalističkih skupina zgrada oronulih manje, ili više.
    Četvorospratnica sa zapuštenim travnjakom ispred ulaza u kuću, jedan od stanova na drugom spratu, dvoiposoban stan, jedini nameštaj u njemu: četiri stola, a na stolovima tastature, ispod računari, dvojica muškaraca i jedna žena, svi mlađi reklo bi se, i svi zadubljeni u neku rabotu. A ta rabota je reagovanje svim sredstvima na bilo kakvu zamerku uperenu na nosioce vlasti, i kritiku na društvenim mrežama. Takve osobe se nazivaju botovi.
    Prvi muškarac se obraća drugom muškarcu,"znaš li da su naši u zavičaju opet napravili svinjariju"?
    "Zar opet, e vala na tom našem lokalu nema nikoga pri zdravoj pameti"!
    "Vala da znaš, neko iz "centrale" im dojavio da im dolazi neka značajna faca, vrlo moguće u inspekciju."Mudraci" to primili zdravo za gotovo i odmah sazvali savet, uz Rajkovu "brlju" mozgali vascelo pre podne."Brat" im već poslao evriće za podmazivanje članova izborne komisije, plan šta i kako da čine na dan izbora, obećao da ako nešto krene naopako šalje pomoć od onih iz "jurišnih trupa". Zaključak: On neće dolaziti, a i što bi, nemaju više ni pedalj oranica koje bi mu mogle zapasti za oko, od prodajnog sektora jedino još kako-tako tavori Milencetov sindikalni dućan, znači biće to neko drugi. E sad sledi strahotna baljezgarija, ta osoba je niko drugi do "Ona", em vodi ministarstvo za lokal i ostale rabote, samim tim je ko stvorena za čišćenje ljudstva u lokalu, a pošto su "izbori na pragu", valja joj da pokaže kako nešto radi. Pobrljavili od "brlje" već stade da im se priviđa kako moraju da pootpuštaju 20% viška, a gde sve rođake, pa partijce od samoga začeća stranke, da teraju na ulicu".
    "Auuuuu", drugi muškarac u duetu sa devojkom zaarlauka," pa oni nisu normalni niko im to nije ni natuknuo, gde, bre, zamisliše najgori scenario, hajde srculence", obrati se devojci," zakuvaj nam jednu "crnu", da se malo osvestimo od ovog horora.
    "Biće da su ih zavele proklete svakodnevne KZN, Vođa naređao kako će da očisti sve neradnike u javnim upravama, kako će svima da pokaže da ni prema kome koji je zgrešio neće imati milosti, i tako dalje, i tako gore"...
    "Kako im do sada nije postalo jasno da Gazda zamajava narod, pa nikada do sada nije svoje ganjao, e pravi su gejaci bez i trunke mozga", prokomentarisa drugi muškarac.
    "Ama ovo je bio početak", prvi nastavi nakon gutljaja kafe, "odrediše da svako od njih osmisli kako da dočekaju "Onu", pa se raziđoše kućama. Mozgaše pilećim mozgovima vasceli ostatak dana i noći, pa se sastadoše sutradan.. Da vam ne dužim njihovu tragičnu priču, za čudo ponaosob su smislili plan "bolji" od "boljeg", ali kao da je sam đavo umešao svoje prste, taj ponaosobni plan se uklapao do u tančina. Glavna ličnost je trebalo da bude Đoka Piton, ima ženskastu facu, zna da se umili, zavede i privede! Preobući će mu neko haljinče, Mica frizerka će da mu sredi onu šumetinu dlaka na glavi, ona će ga i našminkati, i.., biće zvezda večeri. Ako su mogli onomad da nabace Bratu Cicu Radodajku, valjda će proći i ova maskerada sa zgodnjikavim Đokom Pitonom".
    "Ti mene zezaš", drugi muškarac će ko iz topa," pričaš mi bre horor priču, tako nešto ni mi ne možemo da podmetnemo onim "žutima", ama nikom bre od opozicionog šljama"!
    "Jes vala, kako stvari stoje Centrala bi njih mogla da uposli na naša mesta, očigledno im prljava mašta,  može da smisli svašta"!
    "Prekrsti se smesta", drugi muškarac će krsteći se," ne budali druže, a gde bi smo mi onda.., ma niko nas ne bi za pet stotina evrića zaposlio, ma ni za sto, aman"!
    "Ejvala lupih i ne razmislih", ", prvi se za svaki slučaj tri puta prekrsti, "načisto me raspametili, nego da nastavim. Sam đavo je boravio u našem zavičaju jer se sutradan pojavi neka muškobanjasta kalaštura, sakojče na njoj, pantalone.., i smesti se u onaj naš jedini hotel. Đura im smesta dojavi da se raspituje za njih. Oni pobledeše i unerediše se od strahote. Brže bolje je pozvaše na večeru, ta nit muško, nit žensko, iz cuga pristade. I bi slavlje u "Grandu". Sve kao za inat, ona stade da ih propituje kako im ide posao, pa da li imaju viška zaposlenih, šta misle da učine po tom pitanju? Nastade kolektivno pišanje u gaće, munuše Đoku Pitona, on se iz mesta ustremi kao tetreb na nju. Poče da se prenemaže, da uspija, ma čitav svoj repertoar izređa, usput stade da joj naliva u čašu konjak, ta, ženska li je, ko da joj sunđer u stomaku, ispija svaku do dna, a konjak  otiginal Kurvoazje, pitak al hvata, nju jok, kao da česmovaču pije, ma ni da zapetlja jezikom. Bezmozgaši se još više isprepadaju, znacima i ispod glasa narediše Pitonu da je odvede u apartman, pa da je tamo "obradi", kako zna i ume".
    "Kako da obradi brate rođeni, pa on je muškarac, a ona je.., ma ta je od "one" sorte", zavapi drugi muškarac.
    "Brate u panici, dok im dupe žvaće gaće, učiniše baš tako. Doduše, imali su razrađen plan da joj Đoka Piton obeća u odsudnom momentu da će "ono" morati u Beogradu, ne može u toj sredini da radi takve rabote, pa su se ponadali da će se on držati dogovora. Piton prošaputa onoj nešto na uvo, ona ni pet, ni šest se diže, i odoše gore u apartman. Naši "mudraci" nastaviše da šljemaju, u neko doba se osvestiše da taj konjak plaćaju iz reprezentacije, a ona im je itekakav deo "plena", pa nastaviše sa hotelskom "daskovačom". Nakon podosta vremena mrtvi pijani se oteturaše kućama. A sutradan", zastaje, pripaljuje cigaretu, ono dvoje ga ubijaju pogledima, on i ne haje već otpušta poveći oblak, ispija gutljaj kafe, i najzad se nakanjuje da nastavi,"nastade rusvaj, Đoka Piton odveo onu suvopičastu nakazu, pa čim su zakoračili preko praga apartmana, strgao sa nje sakojče, sroljao pantalone, ama sve u kompletu, a onda joj onu slonovsku batinu zavalio do balčaka, tri, četiri sata je radio bez prestanka"!
    ""Šta reče, da li dobro čuh, o sotono šta učini našem zavičaju", drugi zakuka, devojka tanko mjauknu.
    "To što ste čuli rekoh, i tako bejaše, Đura recepcioner sve čuo, kroz onu špijunku u zidu sve video, pa im verno preneo. E sad sledi kraj, ženska ko furija ulete u banket salu, urliknu da će ih tužiti za silovanje, da je ona novinarka jednog od onih "žutih" novinčuga, sve će da razglasi po belom svetu! Kako nekog od njih ne strefi srčka ni sada mi nije jasno, ožvalavili od straha ekspresno sve natovariše Đoki Pitonu na pleća! Srećom najprisebniji međ njima odmah telefonom dojavi onoj javki iz Centrale šta se zgodi, čovek se zagrcnu od smeha, jedno je pet minuta rikao, pa najzad došavši do daha reče da će pokušati da sredi, al ne garantuje da će uspeti"....
   "Pa učini li šta", ne izdra drugi muškarac, jer je prvi opet hladnokrvno počeo da srče već ledenu kafu.
    "Javka već sutradan idiotima prenese da je odradio posao, al za paprenu cenu, uspeo je da se "dogovori" sa urednikom tih novina, a taj nakon pogađanja obeća da će zabašuriti njihovu brljotinu. Ali.., ali da će naši morati to da otplate na izborima, kako znaju i umeju moraju da Vođi obezbede najmanje 98" glasova, ali ne samo za ove izbore, nego i za sve sledeće"!
    "Ma to nije ti ništa, oni bi i tako to učinili, vala iz govana su se iščupali ti naši srećni idioti", sav srećan će drugi, "hajde dušo naša, izvuci iz šteka onaj viski za svečane prigode, valja nam da nazdravimo  takvom završetku", a onda udobno zavaljen nastavi, saznade li ko je ta javka iz Centrale"?
    "E ova ozna sve dozna, taj ti je faca od najvećeg poverenja, on je onaj Vođin ekonomski program uredio i spremio za izlaganje"!
    "Pa zar ga Vođa nije sam napisao", po prvi put se oglasi devojka.
    "Jok vala, nema on strpljenja ni tri rečenice da sastavi, u trenucima nadahnuća nabacio bi po neku reč, pa sve to baci na sto toj faci, on naredio svakom ministarstvu da obavi analize i naredne planove, pa da ih pošalje njemu, pa zasukao rukave, tu i tamo nešto oduzimao, pa dodavao, i najzad sročio ekonomski plan. Ali, ali pazite, ovo vam kažem u najvećoj tajnosti, nemoj da neko od vas nešto zucne, lično ću da mu derem kožu sa leđa, kaiš po kaiš"!
    "Nećemo", u jedan glas će muškarac i devojka," a da li je istina", drugi iskoristi pogodan trenutak," da mu ta faca piše sve govore i nastupe na KZN-u"?
    "Baš taj, on vam je brajkovići moji ko zna odakle nabavio čitač, pa slušalice, ama kompletan alat, Vođa samo glumi, a u tome je velemajstor"!
    "Da li su već odštampani dodatni izborni listići", devojka pokuša da muškarce privede poslu.
    "Jesu" ali ovaj put su originalni, uspeli smo da obezbedimo direktan prolaz u štampariju, ništa nije prepušteno slučaju, ima da opozicioni šljam tučemo sa sto prema nula"!
    "A ovaj", javlja se tankim glasićem devojka," da li je stvarno istina, ovaj, da je..., mislim da je tom Đoki Pit.., "ono" baš golemo"?
    "Baš mu je golemo", prvi muškarac odmah odvraća i iz potaje namiguje drugom, mi baš nameravamo da uzmemo neki slobodan dan kako bi malo otišli do zavičaja, ako hoćeš pođi sa nama, usput ćemo ti pokazati to čudo od Pitona".
    "Ja, ovaj, pa ne znam, pričali ste tako lepo o tom svom zavičaju..," tanki glasić mjauče prenemažući se..
      Suton se polako nadvija nad Slavujev potok, dan se kolaboraconistički povinuje jačem, dva muškarca i devojka gase računare i zaverenički izlaze iz stana.
                                                               K  R  A  J
    Gospodin Adamović slaže rasturene papire, onda ih ravna, šta da kaže prijatelju, teška je rabota nekom ili nečem suditi, a još teže presuditi. Jovan je sve pomenuo, sve lepo naređao, ali "vunena" su ovo vremena, ko zna koja po redu, teško malom ako se zameri velikom, još ako je taj veliki beskrupulozan i spreman na sve....
    Teško se diže i sa utrnulim nogama odlazi put kupatila. Nakon tuširanja se tiho smešta do gospođe Adamović koja je već podosta vremena u carstvu snova. Valja i njemu da mu se prepusti, jutro je pametnije od večeri.
    Sutradan se sastaje sa Jovom Baksuzom, ovaj put onaj kelner lopuža ga je prepoznao već pri ulasku, jer čim je napunio i zapalio lulu eto ga sa kapućinom. Ispod oka gleda put prijatelja, on kao da je nešto napet, pogled mu je neodređeno negde preko glave gospodina Adamovića.
    "Šta je druže, rekao bih da ti sve koze nisu na broju", šalom pokušava da Jovanu razveže jezik.
    "Pa kako da ti kažem.., ja noćas grdno zgreših"...
    "Šta veliš, ma hajde gukni, pa šta bude"!
    "Ama po ko zna koji put sam popravljao taj moj nesrećni rukopis, i onda.., nešto pritisnuh i.., vuššš"!
    "Vuš reče, ništa te ne razumem, reci ti to meni na srpskom"!
    "Stisnuh sejv, a onda stend, to ti je moj prijatelju moja nesrećna priča ko zna koja po redu, prostije rečeno Scenario je od noćas vidljiv"!
    "Nazdravlje ti bilo moj Jovane, e sad samo čekaj da ti pozvone na vrata, za svaki slučaj neka ti tvoja gospođa spremi četkicu za zube, pastu, peškirče i sapunče", gospodin Adamović će cerekajući se.
    "Misliš, tako je škakljivo to što naškrabah", Jovan načisto poblede.
    "Ma šalim se čoveče, ali i ne šalim, osetljivom temom si se bavio, danas su ti neke grupe ljudi zaštićene kao beli medvedi, pardon, medvedice, a ni ostalo ti nije med i mleko, kod nas ti se ne poštuje ni jedan zakon, ali to ne važi za one na vlasti, ako se nekome od nas malih nešto omakne, mogu da te uzmu na zub i čereče do mile volje"!
    "E neka mi bude, ma neka robujem do kraja mog baksuznog života, eto ti ćeš da mi donosiš cigarete, Jula nešto da pregrizem, i još nešto ćeš da mi učiniš, razglasi na sve društvene mreže to što me zadesi, ejvala skupo ću da prodam svoju kožu"!
    Još neko vreme provedoše u kafiću, a onda svako svojim putem. Dan se primakao podnevu, na Slaviji gužva, ona rupetina i dalje zjapi, ovi sadašnji slavodobitnici ne ostavljaju ništa nedovršeno, srećom sećanja se ne mogu izbrisati, ona kad-tad izađu na videlo dana.