Kako čovek da se oseća ako je leto a tmasti oblaci nisko da ne mogu biti niže, temperatura za petnaestak stepeni u padu, košava, natmureni prolaznici sa glavama uvučenim u ramena, sve u svemu opšta propast. Virnuvši kroz prozor gospodin Adamović je pokušao da proceni šta da obuče, a onda mrzovoljno odabrao košulju sa dugačkim rukavima, i promrmljavši do viđenja gospođi Adamović, izašao iz stana.
Strmoglavom Batutovom ulicom se reumatičnim korakom spustio do trolejbuske stanice, normalno kad on to nazove trolejbuskom stanicom dotutnji autobus kao za pakosti, i još više mu uruši raspoloženje. Tvrdoglavo je pričekao trolejbus i huknuvši se sručio na prvo prazno sedište. Pogledavši kroz prozor video je da je počela kiša, srećom slabašna-da takva i ostane- pomislio je.
Iz vozila je izašao na Trgu Republike, pogled na spomenik ga je podsetio na proteste opozicije devedesetih godina, zajedno- Drašković, Đinđić i Vesna Pešić- ne zadugo jer je zadobijena vlast u Beogradu pokazala kakav je ko.
Ne otvorivši kišobran došao je do kafića u uličici iza Narodnog muzeja, odabrao sto, napolju, ispod platnene natstrešnice. I ovde su znali šta uvek naručuje, barista je ubrzo stigao sa kapućinom i dva dnevna lista. Izvadio je mobilni telefon, proverio da li je neko poslao SMS poruku, uključio Wi- Fi, i samo pogledom prešao preko naslova prvo odabranih novina.
Ponedeljkom se prežvakavaju prošlonedeljni događaji: ako nema nekog kasapljenja, ili ispada devojaka iz polusveta koje danas zovu starlete, pevaljke kukajućih pesmica sa bednim sadržajima, sponzoruša-modelsicama ih zovu, ponuda je nikakva.
Krajičkom oka vidi neku grdosiju s dlakavim nogama kako šeta kržljavo pseto-unakaženi primerak od strane nekog genetičkog Mengelea. Vlasnica tog psećeg jada sigurno još spava, dok lokalni silnik ispunjava njenu želju ne bi li joj se još više umilio.
Ovo je iščašeno vreme koje horski nazivaju tranzicijom. Šta ta tranzicija znači većina zaglupljenog naroda ne zna, a faks štancovani intelektualci još manje. Neokolonijalizam je ušao na zadnja vrata i ovladao vascelim prostorom.
Nije se to dogodilo juče, pa ni prekjuče, puzao je on pet-šest decenija. Već nakon desetak godina na ovim prostorima, nakon revolucije, nekolike zanatlije, zlatari ponajpre, uspeli su da "ispod dušeka" sklone veće sume novaca, sledili su ih taksisti, pa "plastičari", uzdizala se i kasta advokata, a privredna reforma je uzdigla i novo zanimanje: direktor. Direktori su izumeli privredne predstavnike u inostranstvu, i eto prvih socijalističkih bogataša.
Samoupravni sistem slabo je razumeo, ili još preciznije, dijagnosticirao kako se krade. A to nije bilo teško da se na vreme uoči. Postojale su komisije za ispitivanje porekla imovine, ali one su radile samo po prijavama ne anonimnim, nego sa punim imenom i prezimenom onog ko to prijavljuje..
Stradali su prodavci ukrasnih ribica, iliti neki drugi privatnici koji bi se polakomili i kupili skupoceni automobil-fijat 132, ili nešto kasnije 124 specijal. Zavidljive komšije bi prijavile tog jadnika i on bi glat zaglavio u zatvor.
Provlačili bi se magacioneri koji su gradili za ono vreme "besne" trospratne kuće, pa autoprevoznici, preduzimači svakojake fele..
Zahuktali gospodin Avramović vraća zahuktale misli na direktore. Princip je bio istovetan, zapadni predstavnik bi došao u neku društvenu proizvodnu firmu i naručio posao. Ponudio bi proviziju i usput dodao da se ona podrazumeva u njegovom sistemu. S obzirom da su direktori skoro isključivo vodili te pregovore, polakomljeni, dobijenu proviziju bi stavljali na svoj štek u neku stranu banku.
Na primer to bi bilo odelo, usluga šivenja se računala 15 maraka po komadu, deset posto od 15 maraka je 1.5 maraka, to se pomnoži sa 1000 i dobije 1500 maraka. A naručivalo se po najmanje 2000-3000 odela. Kaput je bio 20 maraka, i.., golemi devizni novac, za ono vreme, slivao se u džepove drugova direktora. Isti princip je važio i za trgovačke predstavnike, samo provizija se delila sa direktorom.
Političari nisu mogli da se dočepaju novca ali su mogli četvorosobnih stanova, a oni na saveznom nivou kuća sa kompletnim nameštajem i pokućstvom, dok u Beogradu, a gde do u glavnom gradu SFRJ, obavljaju funkciju. Po odlasku sa funkcije obavezno bi odneli svo pokućstvo koje se sastojalo od televizora, šporeta, frižidera..., sve do telefona, escajga, staklarije.
Socijalističko društvo postajalo je sve bolesnije, da bi se uz "nesebičnu" pomoć zapadnih saveznika, raspalo uz gromoglasni prasak. Počinjalo je novo doba, dojučerašnji direktori su sklapali posao sa političarima, za džabe kupovali profitabilne društvene firme, ili otvarali svoje, pa uz kredite koje nikada ne bi vraćali zgrtali ogromne svote novaca, koje bi delili sa političarima.
Tako je bilo, tako je i danas, ma koja garnitura došla na vlast, radila bi isto, samo što ova sadašnja rasprodaje poslednje ostatke prirodnih resursa, bezočno izglasava zakone koji radnike izjednačava sa najamnicima bez ikakvih prava, bedno plaćenim.
Da situacija bude još crnja, počinje juriš na preostale države koje još imaju svoje izvore nafte i gasa, sukob između NATO-a i osovine Rusije, Kine i Indije postaje sve je izvesniji.
Gospodin Adamović ustaje i odlazi do šanka da plati svoj kapućino. Kao da mu je malo lakše, izlio je svoj čemer, doduše u sebi, a gde bi drugde, da stane na sred Terazija i započne govoranciju bio bi sulud posao koji bi se završio sa odvođenje u "Lazu", gde bi ga dočekala raširenih ruku bivša ministarka zdravlja i efikasno nakljukala do grla sa haldolom, ili još nekim gorim sredstvom za raspamećivanje.
Ulazeći u tramvaj gospodin Adamović prvi put ovoga dana razvlači usta u polusmešak, gospođa Adamović je za ručak najavila papke u saftu.
Strmoglavom Batutovom ulicom se reumatičnim korakom spustio do trolejbuske stanice, normalno kad on to nazove trolejbuskom stanicom dotutnji autobus kao za pakosti, i još više mu uruši raspoloženje. Tvrdoglavo je pričekao trolejbus i huknuvši se sručio na prvo prazno sedište. Pogledavši kroz prozor video je da je počela kiša, srećom slabašna-da takva i ostane- pomislio je.
Iz vozila je izašao na Trgu Republike, pogled na spomenik ga je podsetio na proteste opozicije devedesetih godina, zajedno- Drašković, Đinđić i Vesna Pešić- ne zadugo jer je zadobijena vlast u Beogradu pokazala kakav je ko.
Ne otvorivši kišobran došao je do kafića u uličici iza Narodnog muzeja, odabrao sto, napolju, ispod platnene natstrešnice. I ovde su znali šta uvek naručuje, barista je ubrzo stigao sa kapućinom i dva dnevna lista. Izvadio je mobilni telefon, proverio da li je neko poslao SMS poruku, uključio Wi- Fi, i samo pogledom prešao preko naslova prvo odabranih novina.
Ponedeljkom se prežvakavaju prošlonedeljni događaji: ako nema nekog kasapljenja, ili ispada devojaka iz polusveta koje danas zovu starlete, pevaljke kukajućih pesmica sa bednim sadržajima, sponzoruša-modelsicama ih zovu, ponuda je nikakva.
Krajičkom oka vidi neku grdosiju s dlakavim nogama kako šeta kržljavo pseto-unakaženi primerak od strane nekog genetičkog Mengelea. Vlasnica tog psećeg jada sigurno još spava, dok lokalni silnik ispunjava njenu želju ne bi li joj se još više umilio.
Ovo je iščašeno vreme koje horski nazivaju tranzicijom. Šta ta tranzicija znači većina zaglupljenog naroda ne zna, a faks štancovani intelektualci još manje. Neokolonijalizam je ušao na zadnja vrata i ovladao vascelim prostorom.
Nije se to dogodilo juče, pa ni prekjuče, puzao je on pet-šest decenija. Već nakon desetak godina na ovim prostorima, nakon revolucije, nekolike zanatlije, zlatari ponajpre, uspeli su da "ispod dušeka" sklone veće sume novaca, sledili su ih taksisti, pa "plastičari", uzdizala se i kasta advokata, a privredna reforma je uzdigla i novo zanimanje: direktor. Direktori su izumeli privredne predstavnike u inostranstvu, i eto prvih socijalističkih bogataša.
Samoupravni sistem slabo je razumeo, ili još preciznije, dijagnosticirao kako se krade. A to nije bilo teško da se na vreme uoči. Postojale su komisije za ispitivanje porekla imovine, ali one su radile samo po prijavama ne anonimnim, nego sa punim imenom i prezimenom onog ko to prijavljuje..
Stradali su prodavci ukrasnih ribica, iliti neki drugi privatnici koji bi se polakomili i kupili skupoceni automobil-fijat 132, ili nešto kasnije 124 specijal. Zavidljive komšije bi prijavile tog jadnika i on bi glat zaglavio u zatvor.
Provlačili bi se magacioneri koji su gradili za ono vreme "besne" trospratne kuće, pa autoprevoznici, preduzimači svakojake fele..
Zahuktali gospodin Avramović vraća zahuktale misli na direktore. Princip je bio istovetan, zapadni predstavnik bi došao u neku društvenu proizvodnu firmu i naručio posao. Ponudio bi proviziju i usput dodao da se ona podrazumeva u njegovom sistemu. S obzirom da su direktori skoro isključivo vodili te pregovore, polakomljeni, dobijenu proviziju bi stavljali na svoj štek u neku stranu banku.
Na primer to bi bilo odelo, usluga šivenja se računala 15 maraka po komadu, deset posto od 15 maraka je 1.5 maraka, to se pomnoži sa 1000 i dobije 1500 maraka. A naručivalo se po najmanje 2000-3000 odela. Kaput je bio 20 maraka, i.., golemi devizni novac, za ono vreme, slivao se u džepove drugova direktora. Isti princip je važio i za trgovačke predstavnike, samo provizija se delila sa direktorom.
Političari nisu mogli da se dočepaju novca ali su mogli četvorosobnih stanova, a oni na saveznom nivou kuća sa kompletnim nameštajem i pokućstvom, dok u Beogradu, a gde do u glavnom gradu SFRJ, obavljaju funkciju. Po odlasku sa funkcije obavezno bi odneli svo pokućstvo koje se sastojalo od televizora, šporeta, frižidera..., sve do telefona, escajga, staklarije.
Socijalističko društvo postajalo je sve bolesnije, da bi se uz "nesebičnu" pomoć zapadnih saveznika, raspalo uz gromoglasni prasak. Počinjalo je novo doba, dojučerašnji direktori su sklapali posao sa političarima, za džabe kupovali profitabilne društvene firme, ili otvarali svoje, pa uz kredite koje nikada ne bi vraćali zgrtali ogromne svote novaca, koje bi delili sa političarima.
Tako je bilo, tako je i danas, ma koja garnitura došla na vlast, radila bi isto, samo što ova sadašnja rasprodaje poslednje ostatke prirodnih resursa, bezočno izglasava zakone koji radnike izjednačava sa najamnicima bez ikakvih prava, bedno plaćenim.
Da situacija bude još crnja, počinje juriš na preostale države koje još imaju svoje izvore nafte i gasa, sukob između NATO-a i osovine Rusije, Kine i Indije postaje sve je izvesniji.
Gospodin Adamović ustaje i odlazi do šanka da plati svoj kapućino. Kao da mu je malo lakše, izlio je svoj čemer, doduše u sebi, a gde bi drugde, da stane na sred Terazija i započne govoranciju bio bi sulud posao koji bi se završio sa odvođenje u "Lazu", gde bi ga dočekala raširenih ruku bivša ministarka zdravlja i efikasno nakljukala do grla sa haldolom, ili još nekim gorim sredstvom za raspamećivanje.
Ulazeći u tramvaj gospodin Adamović prvi put ovoga dana razvlači usta u polusmešak, gospođa Adamović je za ručak najavila papke u saftu.
